Veoma čudnog raspoloženja.
Ponekad,razmišlajući o svemu,shvatim da su mi neke stvari u životu bespotrebno došle.Reći ću vam nešto,ali u poverenju,ta osoba ni ne mora to da zna. 
Zaljubiti se,i to ni manjeni više u osobu koju znaš samo sa neta,koja je stotinu i više kilometara udaljena od Vas? Ima li tu logike? Da li mi je to bilo potrebno?
Ne znam ni ja sama,trudim se da sagledam celokupnu sliku,ali ne uspevam.
Svojom najvećom životnom greškom smatram to kada mu napisah da ga volim,znajući da neću dobiti isti odgovor.Ali ja osećah se bolje,a još divnije sam se osećala kada je i on meni isto to ''rekao''. Postoji problem,on tada nije shvatio na koji način sam ga volela,a da li sada to zna,svakodnevno se pitam. Shvatam,izgubila sam poverenje u dotičnu osobu,i kroz misli mi prolazi to da se nikada neće pružiti šansa da upoznam tu personu.
Zapravo šanse su postojale,samo ja sam bežala od tih prilika koje su mi se pružale,u znam bežaću i dalje. 
Pitam se,hoću li ikada uspeti da sredim svoje misli što se ovoga tiče...